Teško mi je bilo da se vratim pisanju ali vratila sam se i sada mislim da dugujem svima objašnjenje.

Kao što neki od vas možda znaju, pre tri meseca preselila sam se u Beč. To je trebalo da bude ostvarenje skoro svih mojih želja, ali nije bilo tako. Nemojte pogrešno da me shvatite, nisam ja neko ko misli da će preseljenje rešiti sve moje probleme. Bila sam, videla sam. Naprotiv, iako može dosta toga da donese, preseljenje sa sobom stvara i probleme koje inače ne biste imali u našoj zemlji i druge neočekivane probleme.

Neposredno pre preseljenja sam bila u bolnici, tako da mi već neko vreme nije bilo ni do čega, tako da mislim da stvarno nije bilo pravo vreme za selidbu. Bila sam preumorna i nisam imala volje.

Kad sam došla u Beč, samo sam legla i manje-više spavala tri dana. Mislila sam da je to normalni umor posle bolnice i da će proći (kad sam se preselila još mi nisu ni zarasle rane).

Ali umor nije prošao nikada. Budila sam se bezvoljna, bez ikakvog cilja i smisla. Sve mi je padalo teško. Administracija u Austriji mi je mnogo oduzimala energije. Znam da nije neki izgovor, ali nisam stizala ništa.

Teško mi je padalo da sastavim post na instagramu, a kamoli blog post (plus mi se pokvario laptop pa Photoshop nisam imala na drugom).  Prosto sve mi se činilo glupo i bez poente. Nisu me više interesovala sponzorstva niti bilo kakve saradnje.

Ali neke poruke na Instagramu su me navele da shvatim da ima ljudi koji me iskreno vole i podržavaju to što radim. Ja sam i dalje Nevena-blogerka (mislim da niko zapravo ne zna čime se ja bavim, a da je blog samo hobi :). U svakom slučaju to je deo mog identiteta i mislim da moj život i moj stil ne bi imali mnogo smisla bez toga. 🙂

Kad sam se vratila u Srbiju ponovo sam dobila energiju. Nema više jeze i straha koji sam osećala kad se probudim ujutru.

U svakom slučaju – gde god da si, najbitnije je da znaš ono što jesi, i to niko ne može da ti oduzme. A ja ću uvek biti Nevena-blogerka!

P.S. Više o mom životu u Beču nekom drugom postu!